Patogenezi hipertenzije kod dijabetesa


  1. Это было лицо демона, черты которого деформировали черные тени.
  2. Grade 2 povlastice hipertenzija
  3. Kako ćete znati što stupanj hipertenzije
  4. Испанская церковь.
  5. Она вздохнула, надеясь, что ей не придется раскаиваться в том, чем она собиралась заняться.
  6. Hipertenzija je povezana s adrenalina

Isto tako je poznato da je visok krvni pritisak najveći faktor rizika za kardiovaskularne i cerebrovaskularne bolesti. Rani klinički radovi su pokazali da postoji čvrsta veza između hipertenzije i dijabetesa što su kasnije velike populacione studije potvrdile Framinghamska, Whitehall i Bedfordska studija, Diabetes Intervention Study  i UK Prospective Diabetes Study.

Zanimljivo je da je prevalenca hipertenzije veća kod žena.

Koji su prvi znakovi dijabetesa?

U dijabetesu se češće nego u ostaloj populaciji nalazi izolovana sistolna hipertenzija patogenezi hipertenzije kod dijabetesa to u insulinonezavisnom ili tip II šećerne bolesti. Izuzetno se među ovim bolesnicima javlja maligna ili akcelerantna hipertenzija. Postoje i geografske razlike i razlike izmedju urbanog i ruralnog stanovništa.

Različiti podaci se odnose i na stalne promene arbitrarnih vrednosti krvnog pritiska, promene klasifikacije i metode merenja krvnog pritiska.

Poslednje decenije posvećena je posebna pažnja udruženosti dijabetesa sa hipertenzijom, gojaznošću, hipelipoproteinemijom, hiperinsulinemijom i insulinskom rezistencijom poznatom kao sindrom X u nastanku vaskularne bolesti. U negojaznih hipertenzivnih osoba neoksidativni put insulinskog preuzimanja glikoze je smanjen a mesto poremećaja je predominantno u skeletnim mišićima.

Rezistencija na  insulinom stimulisano preuzimanje glikoze je čest fenomen i karakterističan nalaz za NIDDM i intoleranciju na glikozu. Ukoliko je osoba gojazna i to sa centralnim tipom gojaznosti insulinska rezistencija je uvek prisutna i posebno potencirana kada je hipertenzija pridružena dijabetesu.

Diabetes mellitus

Da li hiperinsulinemija i insulinska rezistencija dovode do hipertenzije u NIDDM nije još uvek razjašnjeno. Akutna  hiperinsulinemija  izaziva vazodilataciju, simpatičnu aktivaciju, natrijumsku reapsorbciju u bubregu i verovatno ima pozitivne hronotropske i inotropske efekte na srcu. Sistemski arterijski pritisak raste kada se insulin da u fiziološkim dozama i pada kada je simpatični odgovor insuficijentan i vezan za hronično i dugotrajno davanje insulina.

Međutim, insulinska rezistencija povećava vaskularnu rezistenciju i podiže krvni pritisak patogenezi hipertenzije kod dijabetesa stimulisanja glatkih mišića vaskulature  i to mehanizmom  vazokonstrikcije i proliferacijom mišićnih ćelija krvnog suda. Genetska predispozicija ima značajnu kariku u lancu koji povezuje dijabetes sa hipertenzijom. Pokazana je veća učestalost hipertenzije u porodicama pacijenata sa NIDDM i visokim krvnim pritiskom.

Učestalost  hipertenzije kod roditelja obolelih od IDDM i odnos među decom i blizancima ima istu formu kao i kod esencijalne hipertenzije.

Ovaj poremećaj može da predhodi nastanku dijabetesne nefropatije. U spektru mnogobrojnih etiopatogentskih faktora hipertenzije u dijabetesu pridružuje se i aktivacija renin-angiotenzinskog-aldosteronskog sistema koja doprinosi retenciji natrijuma i hipervolemiji.

U dijabetesu je registrovana veća osetljivost na angiotenzin II i aldosteron krvnih sudova i da se ova promena menja pošto je zavisna od stepena glikoregulacije.

Koncentracije kateholamina su normalne kod dijabetesnih bolesnika ali je osetljivost adrenergičnih receptora povećana i to u zavisnosti od godina bolesnika, trajanja dijabetesa i primenjene terapije.

Hipertenzija u dijabetesu predstavlja glavni faktor rizika za razvoj mikrovaskularne i posebno makrovaskularne bolesti zbog čega je lečenje hipertenzije paralelno i jednako važno kao i lečenje same šećerne bolesti.

Međutim, terapija hipertenzije u dijabetesu je veoma delikatno i kompleksno pitanje. Primena određenih lekova može nepovoljno uticati na glukoznu i lipoproteinsku homeostazu ili se uplitati u metabolički i hemodinamski odgovor na hiper i hipoglikemiju.

Postojanje komplikacija dijabetesa kao što je autonomna neuropatija, periferna vaskularna bolest ili nefropatija mogu ograničiti ili potpuno isključiti neku antihipertenzivnu terapiju. Medikamentna terapija je različita za insulinozavisni i insulinonezavisni dijabetes jer je i patogeneza hipertenzije različita.

Veza depresije, stresa i nesanice sa dijabetesom

Lečenje hipertenzije u dijabetesu ima osnovne postulate koji se ne razlikuju od terapije esencijalne hipertenzije a podrazumevaju redukciju telesne težine ako je ona povišena, dijetu, fizičku aktivnost, prekidanje pušenja i uzimanja alkohola i na kraju medikamentnu terapiju.

Programirana i dobro vođena nefarmakološka terapija može da odloži primenu lekova ili da smanji broj, doze i ublaži neželjene efekte farmakološke terapije.

Ona ima mesto i u primarnoj i sekundarnoj prevenciji hipertenzije u dijabetesu.

  • S postankom DM tipa 1 povezivao se niz virusa uključujući rubeolu, coxsackie, citomegalo, Epstein—Barr i retrovirusekoji mogu izravno inficirati i rastočiti β—stanice ili ih oštetiti posredno, izlaganjem autoantigena, odnosno aktiviranjem autoreaktivnih limfocita, oponašajući molekulski slijed autoantigena koji potiču imuni odgovor molekulska mimikrija ili na druge načine.
  • Koji su prvi znakovi visokog krvnog tlaka
  • Sredstvo za hipertenziju drugog stupnja
  • Veza depresije, stresa i nesanice sa dijabetesom Aktualizirano: 5.

Izbor antihipertenzivne terapije treba da bude individualan i ograničen kada je god to moguće na monoterapiju bilo promenom vrste leka ili povećanjem doze. Višestepena terapija u dijabetesu dovodi do mnogobrojnih problema komplikujući samu šećernu bolest ili postojeće komplikacije koje obrnuto mogu da utiču na efikasnost primenjene terapije.